Vaspitanje se temelji na uspostavljanju i izgradnji odnosa s detetom, a osnovu svakog odnosa čine prihvatanje, poštovanje i postavljanje granica.

Postavljanje granica tokom vaspitanja je podjednako važno kao i razumevanje, ljubav i podrška. Na taj način deca uče da budu odgovorna za ono što im se događa, pomaže im da steknu samoregulaciju osećanja i ponašanja, da steknu samopouzdanje, ali i osećanje sigurnosti i poverenja u roditelje.

Sve su to vrlo važne veštine koje detetu omogućavaju bolji uspeh u školi, ali i uspostavljanje kontakta s vršnjacima i utiče na izgradnju prijateljstava. Brojna istraživanja pokazuju da vaspitni stil u kojem su visoko zastupljeni podrška, prihvatanje i pokazivanje topline i ljubavi, ali i jasno i dosledno postavljanje granica, strukture i očekivanja, omogućava deci da odrastu u samopouzdane, stabilne i uspešne osobe koje neguju kvalitetne odnose s drugima. Većina roditelja je svesna toga da su granice neophodne,međutim kada dođe trenutak da ih održe, popuste, i to najčešće iz ovih razloga:

– Žele da deca uvek budu srećna i zadovoljna. Međutim, to nije moguće jer su neprijatna osećanja sastavni deo života i s njima dete treba da  nauči kako da se nosi.

– Majkama i očevima je teško kada primete neprijatna osećanja kod deteta. Na primer, teško im je kad vide da dete nešto muči, ne vole da gledaju dete frustrirano ili tužno pa mu udovoljavaju ili odmah rešavaju njegov problem. Takvim ponašanjem roditelji čine detetu medveđu uslugu jer na taj način dete ne može da stekne potrebno iskustvo nošenja s neprijatnim osećanjima ili s rešavanjem problema, a zbog toga postaje nesigurno.

Zašto je važno da dete već odmalena naučiti da se nosi s osećanjima frustracije, tuge i ljutnje?

Zato što ga tokom života očekuju problemi, na primer, kada krene u školu. Rešavanje zadataka koji će mu biti prezahtevni i nezanimljivi postat će mu prepreka s kojom neće znati kako da se nosi. Baš zato je važno da se na vreme odradi dobar „posao“ sa svojim detetom. To znači, kada postane frustrirano ili ljuto jer nije uspelo da odradi nešto dobro, pustite ga da proživi svoja osećanja jer je to sasvim prirodno. Možete mu reći: „Baš te je jako naljutilo kad ti se srušio toranj“ ili „Jako si ljuta jer neću da ti kupim još jedan sladoled“, čime pokazujemo da ga razumemo i prihvatamo kako se oseća, no nakon toga je važno ne uplitati se u taj prirodni proces.

Postoje situacije kada roditelji iz osećanja krivice popuštaju deci. To se često događa kada puno rade i retko viđaju decu.

Ima li pomoći ako ste dosada grešili?! Nedosledno vaspitanje može da se promeni. Ne postoje brza rešenja i promene preko noći, ni kod roditelja, kada odluči da  bude dosledniji i jasniji u postavljanju granica, ni kod deteta, koje tada razvija samoregulaciju. To su veštine i sposobnosti za koje je potrebno vreme i puno prilika za vežbanje.

Deca se ne rađaju sa svešću o tome šta je dobro, a šta nije. To su znanja koja usvajaju, a u tome im najviše pomažu njihovi roditelji. To je težak posao i deci je tokom tog procesa potrebna podrška odraslih. Što su manja, to im je potrebno više vođstva, međutim kako rastu, treba im dati više mogućnosti da sami uvežbavaju samokontrolu.

Samoregulacija se odnosi na sposobnost usklađivanja vlastitih emocija i ponašanja sa zahtevima okoline i prirodno sazreva s vremenom. Za njen razvoj je važna podrška i vođstvo odraslih osoba. Ta podrška sastoji se od načina na koji prihvatamo dete i njegova osećanja i načina na koji postavljamo granice za neprihvatljivo ponašanje.

Iako se u početku čini da su deca sretna kada dobiju sve što žele i kada im se dopušta da vode glavnu reč – istina je suprotna. Upravo postavljanje jasnih i doslednih granica uči dete da bude istinski sretno jer će se uz takav pristup osećati sigurno, samopouzdano i imaće razvijenu samokontrolu. A upravo su odrasli ti koji su odgovorni za postavljanje strukture uz uvažavanje detetovog dostojanstva.

Kako bi postavljanje granica imalo pozitivan uticaj na emocionalno i socijalno sazrevanje deteta, veoma je važan način na koji se te granice postavljaju – jasno, dosledno i bez kažnjavanja.

Pri postavljanju granica ključan je korak poštovanje detetovih potreba i osećanja. To ćemo najbolje pokazati tako što ćemo opisivati kako se oseća i ono što mu je važno, na primer „ Jako ti se sviđa igra u parku i sigurno bi želeo još da ostaneš, međutim sada moramo da idemo“.

Generalno, kada deca imaju teškoća s regulacijom emocija, njihovo opisivanje je prvi korak kojim učimo dete o tome što mu se događa.

Postavite granice tako da jasno kažete šta je vama prihvatljivo ili nije, šta vam se sviđa ili šta ne želite. Uvek budite dosledni. Kada jednom postavite granicu, držite se pravila jer dete tako uči da vam može verovati u svakoj situaciji.

Da bi granica imala smisla, mora imati posledicu. Najdelotvornije su prirodne posledice, dakle one koje su vezane uz ono što dete radi. Na primer, ako dete nastavi da se igra loptom u sobi nakon što ste mu rekli da to ne radi, prirodna posledica je da mu uzmete loptu.

Jednostavno sklonite loptu i recite mu da stan nije mesto za takvu vrstu igre i da će se igrati loptom kada izađete u park.

Detetu koje je izvan kontrole potreban je strpljiv i miran roditelj.  Ako roditelj, kada se dete neželjeno ponaša, izgubi kontrolu i počne da viče, dete najčešće dobija napad besa i problem se udvostruči. Imajte na umu da dete upravo uči važnu životnu veštinu i da ćete mu najbolje pomoći ako ostanete mirni.

Bez kritikovanja, moralizacije, okretanja očima, sarkazma… sve te suptilne emocionalne poruke deca osećaju i razumeju.

Ako se deca prvi put nađu u nekoj situaciji, jako je važno da im se objasni zašto nešto činimo i šta od njih očekujemo.

Kako bi roditeljsko „ne“ dobilo na važnosti, promislite o tome kada je neophodno postaviti granice, a kad možete biti fleksibilniji.

Postavite sebi pitanje: „ Da li je granica neophodna za detetovu sigurnost ili sigurnost ostalih?“  i „ Da li neophodna za zaštitu vrednih igračaka ili imovine?“.

Postavljanje granica bez uspostavljenog odnosa svodi se na dresuru i kažnjavanje, zato je veoma važno svaki dan izdvojite potrebno vreme (barem dvadeset minuta) kada ćete se zabavljati i igrati sa svojim detetom i kada ga nećete ispravljati.

 .