Svi mi imamo „rezervoar“ za afirmaciju. On treba svakodnevno da se dopunjava. Možda i ne primećujemo koliko naše reči imaju ogroman uticaj na decu. Mi ih oblikujemo i valjamo rečima koje im upućujemo

Ljudi veruju da biljke bolje napreduju ako im se peva i priča. Tako je i sa decom. Neophodna hrana njihovom duhu je iskrena verbalna pohvala. Dete koje je ne dobija u neku ruku ostaće „zakržljalo“ (nesigurno i sputano).

Da biste se bolje uverili u ovo, pokušajte da se prisetite situacije kada ste od nekoga dobili iskrenu pohvalu i priznanje za neki vaš trud ili dobar gest. Kako ste se tada osećali? Da li vas je to motiisalo da i dalje budete vredni te pohvale. Sa druge strane, sigurno je bilo i situacija kada ste dobijali negativni komentar na neke vaše postupke. Sigrno nije bilo prijatno, zar ne?

Ako pozitivne i negativne reči na vas, kao na odraslu osobu, imaju takav uticaj pomislite šta vaše reči znače vašem detetu. Tražite razloge da pohvalite dete. Zapazite kada radi nešto dobro!!!

Skoncentrišite se na ponašanja  a ne na detetove  osobine. Komentarisanjem ponašanja pokazujemo da vrednujemo ono na šta dete može da utiče. Istovremeno šaljemo poruku da ga prihvatamo onakovog kakvo jeste a da vrednujemo postupke.  Na taj način, kada mu uputimo pohvalu, dete će znati da je uradilo nešto dobro, da je ono zaslužno za to. Sa druge strane ako prokomentarišete neko ponašanje koje ne odobravate, dete će znati da je njegovo ponašanje a ne ono samo neprihvatljivo. Na primer, korisnije je reći : „Nije lepo što si bacio maramicu na ulicu, tako zagađuješ okolinu, sledeći put se potrudi da nađeš kantu za otpatke“, umesto „Zašto si bacio maramicu tu? Stvarno si bezobrazan!“

Tražiite i mala a ne samo velika postignuća. Istina je da je lakše uočiti veliki trud ali mnogo puta upravo sitnice izgrađuju ili kvare naše odnose. Nekada mnogo može da doprinese obično: „Hvala što si zatvorio vrata“.

Još jedan način da rečima ohrabrimo naše dete je kada tražimo njegovu pomoć u određenim aktinostima. Na primer, delotvornije je kada mu kažemo „Potrebna mi je tvoja pomoć da raspremim sto“  nego: „Hoću da skloniš sudove“ ili „Skloni sudove“.

Pokušajte da povežete reči ohrabrivanja sa dečjim naporima. Kada povežete svoje ohrabrenje sa specifičnim delom,  ohrabrujete dete da produži sa svojim naporima. „Slušam sada kako čitaš pesmicu, primećujem da ti bolje ide čitanje od kada si počela svaki dan da vežbaš posle ručka.“

Ne zanemarujte situacije kada dete hoće da vam pokaže da je nešto uradilo. Deca imaju potrebu da sa roditeljima dele svoje uspehe čisto da bi čula pohvalu. Potvrde koje od vas dobiju hrane i hrabre njihova srca! Ne zanemarite momente kada dete dođe do vas da vam pokaže kako je nešto nacrtalo, napisalo obojilo, sklopilo, složilo i sl. Ipak, najefektivnija pohvala je ona koju dete ne očekuje. Zato ponekada dok vaše dete radi nešto slično, priđite i uputite mu konkretnu pohvalu u vezi sa načinom na koji nešto radi. Na primer ako vaše dete boji neki crtež vi ga pohvalite što se trudi da ne prelazi liniju ili što koristi različite boje. Toga će se uvek setiti kada opet sedene da boji.

Prilikom pohvaljivanja važna je i neverbalna komunikacija koja prati verbalnu poruku, pojačava je i čini je autentičnom. Obratite se detetu sa osmehom, stavite mu ruku na rame, zagrlite ga.

Vodite računa da upućujete pohvalu onda kada zaista osećate a ne zato što mislite da treba. Jedino tada će ona biti verodostojna.

Važno je imati na umu da i pohvala kao i svaka druga dobra stvar ima granicu. Nemojte preterivati. Ako dete rutinski hvalimo, imaće utisak da je jedina svrha dobrog ponašanja pohvala, a ne vrlina. Važno je pohvala bude povezana sa konkretnim  ponašanjem ili ostavrenim rezultatom. Da nosi poruku o tome šta je dete dobro uradilo ili  kakvo ponašanje je prihvatljivo. Nezaslužena i uveličana pohvala prerasta u ulagivanje i učiniće suprotno onome što ste očekivali..