Senzorna integracija

Sva deca  tokom svog razvoja i odrastanja  uživaju u istraživanju  sveta koji ih okružuje, na razne načine i uz pomoć različitih čula –  pokretom, slušanjem, gledanjem, dodirom…
Naš nervni sistem ima sposobnost da filtrira, organizuje, tumači i daje smisao svim čulnim nadražajima koje prima, da bi se u skladu sa time organizovale naše akcije i naše ponašanje – što predstavlja proces senzorne integracije.
Tako npr. dok hodamo ili trčimo naš mozak prima različite informacije kojih nismo ni svesni ( naizmenično ispružamo levu, pa desnu nogu, savijamo noge u kolenima, prilagođavamo se preprekama, naše telo se kreće gore-dole, održava ravnotežu itd.), a na osnovu čega se planiraju i izvode različite akcije.
Senzorni (čulni ) sistem se razvija vrlo rano, još intrauterino,a obuhvata razvoj čula: vida , sluha, mirisa, ukusa,  kao i čulo dodira, vestibularno i propriceptivno čulo.
Uredan razvoj senzornog sistema i uredna senzorna obrada  neophodna  je za :
Sposobnosti učenja, pažnju, bilateralnu koordinaciju, vizuomotornu koordinaciju, ravnotežu, praksiju, motorno planiranje i programniranje, samozaštitu,  taktilnu, auditivnu i vizuelnu percepciju, razvoj govorno-jezičkih sposobnosti kao i samopoštovanje, emocionalnu sigurnost i zdrave odnose sa drugima.
Zavisno od trenutnog stanja, umora, napetosti, razdraženosti nervnog sistema, većina dece može povremeno da ima poteškoća u obradi senzornih informacija.
Međutim, zbog određenog poremećaja u razvoju nervnog sistema neka deca  mogu imati poteškoća u svakodnevnom funkcionisanju i uspešnoj interakciji sa svetom oko sebe.

To su deca koja :
– preterano reaguju na dodir, kretanje, vizuelni ili zvučni stimulus,
– nedovoljno reaguju na dodir, pokret, vizuelni ili  zvučni stimulus,
– preintenzivno reaguju na određene mirise i ukuse,
– izbegavaju određenu hranu zbog njene teksture ili boje,
– insistiraju na poznatim sadržajima i izbegavaju isprobavanje novog (hrana, odeća, igračke, tv emisije, pesmice..),
– impulsivna su, nemirna, nepažljiva ili neobično pasivna,
– slabo osećaju svoje telo,
– imaju teškoće u motornom planiranju,
– imaju teškoće u bilateralnoj koordinaciji (sposobnost usklađenog korišćenja obe strane tela),
– često pogrešno procenjuju udaljenost između sebe i drugih ljudi i predmeta…

Za ovakve osobe  kažemo da imaju poremećaj senzorne integracije iliti senzornu disfunkciju , koja podrazumeva neadekvatnu obradu čulnih informacija od strane nervnog sistema.
Poremećaj u senzornoj integraciji može biti pridružen: autizmu, ADHD, cerebralnoj paralizi, Daunovom sindromu, Aspergerovom sindromu, pervazivnom razvojnom poremećaju…
Deca sa poremećajem senzorne integracije često su nesigurna. U pokušaju da prevaziđu svakodnevne izazove, mogu imati neprimerene ili nespretne reakcije.
Na žalost, deca sa ovom disfunkcijom ne prerastaju svoje poteškoće, već rastu sa njima trudeći se da funkcionišu na što bezbolniji način.
Međutim, najčešće je radi prevazilaženja poteškoća i podsticanja adekvatne  senzorne obrade, deci  neophodna rehabilitacija.
Rehabilitaciju sprovode senzorni terapeuti, a ona  podrazumeva: procenu, strukturisanje i sprovođenje ciljanih  aktivnosti unutar specijalno opremljene prostorije, tzv. senzorne sobe.
Najbolji efekti postižu se sprovodjenjem individualnog tretmana, dinamikom koja odgovara detetovim potrebama, a na osnovu procene terapeuta i saradnje sa roditeljima koji su glavni koterapeuti u ovom procesu.